Udruženje osveženje

Usluge

Upoznaj zanimanje: Dečiji psiholog-psihoterapeut

  1. 1.     Šta je suština Vaše profesije, kako se postaje dečiji psiholog?

Posao psihologa, u jednom širem smislu, podrazumeva pomaganje ljudima da se osećaju bolje, da budu bolji i da bolje razumeju sebe i druge ljude. Pa tako posao dečijeg psihologa jeste da razume decu, njihove potrebe, izazove sa kojima se susreću deca i njihovi roditelji  i da im pomogne da te probleme, izazove na što bolji način prevazidju. Ovo se postiže kroz, verovali ili ne,  igru, koristeći sve moguće igračke koje mogu da posluže, odnosno kroz razgovor kada su u pitanju deca starijeg uzrasta. Da bi ste postali dečiji psiholog neophodno je da volite decu, da puno učite, da ste puno radoznali, da ste maštoviti , da volite da se igrate, čak i kada odrastete, da vas zanima onaj unutrašnji svemir koji je beskonačan i nestvaran, da negujete dete u sebi, čak iako ste “veliki”…

  1. 2.     Kakvo je obrazovanje neophodno, šta ste Vi završili?

Da bi ste postali dečiji psiholog, neophodno je da nakon završene srednje škole završite Filozofski fakultet, odsek psihologija. Medjutim, ovo nije dovoljno. Psihološki fakultet vam daje jednu širinu i znanje u poznavanju psiholoških fenomena, ali potrebno je dalje usavršavanje i specijalizacija iz oblasti dečije, odnosno razvojne psihologije i psihoterapije.  Kao što i sami već nazirete usavršavanje u ovoj oblasti, kao da nikada ne prestaje. Uvek saznajete i učite nove stvari i obogaćujete svoje znanje i iskustvo. Baš kao i beskonačan svemir, tako je i naša duša beskonačno polje istraživanja i proučavanja.

Tako sam ja na primer, završila psihologiju na Filozofskom fakultetu u Nišu, a nakon toga dvogodišnju specijalizaciju iz oblasti Psihoanalitičke psihoterapije dece (pri Beogradskom Psihoanalitičkom Društvu). Ova edukacija podrazumeva pored učenja o razvojnim i psihopatološkim fenomenima kod dece, praksu, odnosno rad sa decom, kao I superviziju gde vaš rad sa decom nadgledaju I unapredjuju starije I iskusnije kolege. Ovo nije sve. Imala sam brojne nedoumice I pitanja, osećala sam se odgovornom da naučim još. Upisala sam Geštalt psihoterapiju, pri  Evropski akreditovanom Geštalt studiu za psihoterapiju u Beogradu, koja traje minimum 4 godine. Diplomu psihoterapeuta stekla sam 2019.godine, dakle u svojoj 37.godini. Možete izabrati pravac u psihoterapiji koji odgovara vašoj ličnosti i karakteru, ali da biste bili dobar dečiji psiholog, preporučljivo je, da završite neki pravac u psihoterapiji, a to vam je još jedan fakultet. Učenje na tom drugom tzv.fakultetu je mnogo zabavnije, živopisnije, kreativnije, uzbudljivije, nego na bazičnom fakultetu, jer vi se sada kreativno koristite svoje znanje i uživate, verovali ili ne, u učenju. Svoj rad sa decom započela sam 2006.godine, nakon završenog fakulteta za potrebe edukacije koju sam pohadjala pri BPD. Od tada pa do danas moj rad sa decom i njihovim roditeljima se stalno  unapredjuje, kroz znanje i iskustvo. Već  3 godine imam svoje psihološko savetovalište u Beogradu, gde radim sa decom i roditeljima i  uživam u tome.

  1. 3.     Kakvo je prethodno radno iskustvo potrebno, i da li je ono neophodno?

Iskustvo je za ovu profesiju  važno je kao i u svakom drugom poslu.  Svoje iskustvo sticala sam na brojnim mestima, startovala sam sa stažiranjem  od godinu dana u Zavodu za mentalno zdravlje u Nišu. Samo iskustvo nije dovoljno, pored znanja I iskustva, neophodno je da imate dovoljno senzibiliteta za ovakvu vrstu posla, a pre svega da imate sluha za decu I da ih volite. Ono što nisam spomenula jeste da je za bavljenje ovakvom profesijom neophodno dobro poznavanje sebe. Iako ovo zvuči lagano, ovo je zapravo najteži deo. Proučavati I razumeti sebe, oživeti svoje traume iz detinjstva, a rekla bih da gotovo da nema osobe bez trauma, težak je I lep posao. Ovo je rudnički posao koji traje celog života, u početku kopate, istražujete, a zatim slažete integrišete I pravite svojevrstan  geštalt (celinu)  koji se neprekidno menja.  Da bi ste dobro razumeli druge, morate pre svega dobro upoznati sebe. Da bi ste pomagali drugima, morate prvo pomoći sebi . Ljubav prema drugima I razumevanje drugih ide paralelno sa ljubavlju prema sebi I pomaganju sebi. Ovo je “alfa I omega” u psihoterapiji. Nema dobrog psihologa, ni psihoterapeuta ukoliko se preskače rad na sebi. Tu nema kompromisa, ni zabušavanja. Iako sve ovo deluje prilično složeno I komplikovano, zapravo je jedan put koji je zabavan, nestvaran, moćan. Neodgovorno je baviti se ovakvim poslom, a ne usavršavati se kontinuirano, svako u skladu sa svojim tempom, interesovanjem, mogućnostima.

4.Šta savetujete mladima koji žele da se bave Vašom profesijom?

Naoružajte se strpljenjem i budite sigurni da ste se opredelili za ono što zaista volite. Tokom studija imate vremena da razmislite I da proverite da li je ovo zaista vaš poziv ili ćete se opredeliti za neku drugu oblast u psihologiji, a ima ih puno.

5.Kako ste našli prvi posao?

U početku sam svoj posao radila volonterski kako bi prikupila neophodno znanje I iskustvo, a zatim kada sam se osetila dovoljno podržano da svoje psihološke usluge I naplaćujem. Edukacije iz oblasti psihoterapije su poprilično skupe, tako da pored privatne prakse morate sebi obezbediti još jedan posao. Svoj prvi posao u školi, pronašla sam zahvaljujući dobrim rezultatima  iz moje privatne prakse, odnosno po preporuci. Počeci u poslu nikako nisu bili laki. Psihoterapija sa decom je zapravo najlepši deo ovoga, ali da bi se vaš posao sveo samo na to, treba puno vremena I truda.

I za kraj, ono što volite nema cenu, ono što vas ispunjava nema cenu, vaše je da procenite koliko ste hrabri I spremni da se upustite u ovu avanturu koja će vas učiniti pre svega boljim I kvalitetnijim ljudskim bićem nego što ste bili, a vaš najveći  kvalitet biće upravo vaše “biće”, biće koje smo odrastanjem zatrpali, zaboravili zanemarili, potcenili, a to je naša jedina prava snaga.